[1]Деца, њих укупно четрдесет и четворо : 18 из Хрватске и 26 из Федерације БиХ, која су од 5. до 9 јула су у посети Србији, у оквиру Летњег кампа који је организовао Покрајински Фонд за избегла, расељена лица и сарадњу са Србима у региону, сусрела су се и са Патријархом српским Господином Порфиријем. Сусрет је уприличен у заветном Храму српског народа – Храму Светог Саве. Деца су у једној заиста прелепој молитвеној и надасве духовној атмосфери, под куполама Храма ималa прилику да чују речи добродошлице Првојерарха СПЦ и поразговарају са њим. Ту прилику као и да се упознају са историјом, језиком и културом народа коме припадају имала су српска деца из: Уздоља, Вира, Куле Атлагића, Ислама Грчког, Радучица, Нуница, Задра, Брибира, Ђевршака, Ридана, Оџака, Босанског Грахова, Дрвара, Босанског Петровца и Гламоча.
Приликом обраћања деци, Свјатјејшиј је између осталог рекао: ”Радујем се што сте дошли у Србију, што сте дошли у главни град Србије, Београд, и нарочито, што сте дошли у срце главног града, а то је Храм Светог Саве. Кажем да је Храм Светог Саве срце Београда, јер ми, православни Срби, могли бисмо рећи да је срце нашег народа Свети Сава. Зашто? Зато што је Свети Сава определио духовни пут и дао духовну смерницу својим сународницима, а то је православна вера и православна молитва. Радујем се што сте дошли из Хрватске, из Далмације, што сте дошли из Босне и Херцеговине, из Федерације, јер тамо живите са својим вршњацима који припадају другим народима и имају другачије духовне смернице тј. иако се многи од њих моле Богу, за нијансу се моле различито. Мада, када говоримо о молитви, ако је она искрена, ако је молитва из дубине душе, без обзира на разлике које се могу препознати у речима и у начину, увек стиже до Бога и Бог је чује.
[2]
[3] [2] 
[4] 
[5] 
[6]
Био сам недавно на Косову и имао сам прилике да сретнем ваше вршњаке. Питао сам их да ли се моле Богу. У глас су сви одговорили да се моле Богу. Када сам их питао: `За кога се молите Богу?`, одговорили су најпре за своје сроднике, за своје ближње, а онда за сву децу која су њихове комшије и која не припадају истом народу и моле се на мало другачији начин. Говорићу вам о свом искуству, јер сам живео у Хрватској одређен број година.
Живео сам у Загребу као Митрополит загребачко-љубљански и често сам одлазио у многа места Хрватске. Тако сам често походио Далмацију, манастиру Крку, Крупу, Драговић, Оћестово, Шибеник, Задар, Скрадин, Истру, и видео оно што вероватно и ви осећате – да су сви људи исти и да међу људима нема разлике, само понекад ми из себичности правимо разлике и други из себичности праве разлике. А молитва нам управо помаже да изађемо из себе и да се срећемо са Богом и са другим људима. Другим речима – да победимо у себи себичност. Ја, иако сам потпуно сигуран да се ви молите за све своје вршњаке, за сву децу која живе са вама и око вас, али и за сву децу света, додатно вас молим и молићу се Богу да се ви још више молите да једни у другима препознајемо пријатеље, да препознајемо истину и чињиницу да нико не може без онога другога, а да то што смо различити је сам благослов и дар од Бога. То је заправо могућност да у различитости једни друге препознајемо и да у различитости једни друге обогаћујемо.
[7]
[8] 
[9] 
[10]
Деца су у знак захвалности за гостопримство, као белег сећања на овај сусрет, Патријарху поклонили макету манастира Лазарица из Далматинског Косова, преневши му да тамо живи 391 српско дете, затим макету камене куће са маслинама, карактеристичну за тај крај, уз напомену да су и Срби из Далмације чврсти као камен и вечни као маслина, и корпу са производима, букару и далматинску капу.
Након обилска крипте Храма и цркве Цара Лазара деца су у Парохијском дому угошћена трпезом љубави, на којој је настављено дружење са Свјатјејшим, приликом којег је Патријарх даровао децу и даровима које спремило Светосавско звонце.