- Светосавско Звонце - https://zvonce.spc.rs -

Споменик крајпуташ свечано откривен

[1]Дошао је и тај дан. Дан о коме су сви досадашњи учесници пројекта ”Стопама наших предака” чезнули, а све у жељи да својим славним прецима подигну крсни знамен као свој лични белег достојан чувања сећања на њихове жртве дате на олтар Отечества и њихова бесмртна дела. Као прво монуметално спомен здање након 1938. године када је на острву Видо подигнута спомен костурница у чијим се мермерним зидовима налазе 1.232 касете са костима ратника који су били сахрањени на 27 гробаља широм Крфа, након 79. година у месту Като Коракиана подигнут је споменик крајпуташ као заветни белег данашњих потомака прецима тј најхрабријима међу њима припадницима Гвозденог пука Моравске дивизије. На локалитету и данас међу Крфљанима знаног као ”српска њива”, где се налазиуо камп Моравске дивизије, Светосавско звонце је добило од парохије като коракианске део црквене порте на ком је поставила јарболе са српском и грчком заставом, мермерну спомен-плочу са пригодним текстом на српском, грчком и енглеском, клупе и јединствени од белог Прилепског мермера из негдашње Старе Србије, а сада Македоније извајани споменик крајпуташ.

[2] [3] [4] [5] [6] [7] [8] [9] [10] [11] [12] [13] [14] [15] [16] [17]

Овај веома значајан, а једанаести дан шесте генерације Звонцетових Крфљана на острву, почео је Светом Литургијом у цркви Пресвете Богородице у Като Коракиани на којој се окупило мноштво народа, по неким проценама преко 500. Међу њима било је Грка Крфљана и Срба свих узраста и црква Като Коракианска је била премала да их све прими, па су људи који су остали напољу преко разгласа слушали Свету Литургију испред цркве.

У тачно 11:00 часова након завршене Литургије следио је наставак процесије и приступило се свечаном откривању споменика крајпуташа војницима Моравске дивизије. Док се народ полако померао из горњег дела порте у онај где се налазио споменик, најбољи ђаци који су кренули ”стопама предака” су се полукружно окупили око крајпуташа спремни да запевају уз пратњу професорке музике Владане Бзовски. Овај догађај пропратиле су телевизијске камере РТС-а као и локалних Крфских телевизије и осталих медија.

[18]Након пригодних говора вође пројекта ”Стопама наших предака” Димитрија Стикића и градоначелника острва Крфа Костаса Николузаса уз химну ,,Боже правде“ уздигла се српска и одмах потом се уз грчку химну завиорила се и грчка застава. Част да открије споменик заједно са Димитријем Стикићем и Костасом Николаузасом добио је десетогодишњи Милутин Пашић, најмлађи овогодишњи учесник. Хор је поносно и са пуно емоција певао песму ,,Тамо далеко“ чије су српске и грчке стихове наизменично певали присутни Срби и Грци. Након тога у веома дирљивој атмосфери дечји хор је отпевао химну ”Осети Видо” која је изазвала посебне емоције свих присутних и многима су се сузе сливале низ лице.

Градоначелник Крфа Костас Николузас је дариван посебним даром, заставом пројекта ”Стопама наших предака”, са којом је био споменик прекривен, као мали знак пажње и посебног пијетета према показаној љубави Крфљана за нас Србе, која и даље траје и расте и са новим генерацијама.

[19] [20] [21] [22]

После ове свечаности приређено је послужење за присутан народ и ученике, да би потом ђаци провели пар сати у граду Крфу. Уследио је одлазак на плажу Глифада која се налази на западној обали. Ова величанствена плажа, која је више пута била изабрана за најлепшу плажу Грчке, пружала је хоризонт који одузима дах.

[23] [24]

Гвоздени пук

[25]Заборављени српски хероји који нису у уџбеницима историје, али су записани у војним књигама као Гвоздени пук. У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.

[26]Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив „Гвоздени пук„, био је то 2. пешадијски пук „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.

У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива „Гвоздени“. Прославио се у Брегалничкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена, а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао „Марш на Дрину„.

[27] [28]

Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира.

Команду над пуком примио је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке.

[29]У овим борбама су се прославиле и једине две жене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.

Други о њима

Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: ”Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“

Франше де Епере: “То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“.

Пријатељ пројекта:

[30]

Пројекат подржали:

[31]  [32] [33] [34] [35]  [36] [37] [38] [39] [40]