[1]Девојка је седела у чекаоници аеродрома. Јављено је да лет касни неколико сати. Купила је књигу како би читајући прекратиле време. Успут је купила и кутију кекса.
Удобно се сместила и почела да чита. Поред ње, на ниском сточићу, стајала је кутија са кексом. Са друге стране је седео господин који је читао новине. Кад је почела да узима кекс и он је узео један. Запрепастила је толика дрскост, али се уздржала и није ништа рекла, а у себи је мислила:
– Види ти безобразника. Лепо обучен, изгледа као прави господин, а крадуцка кекс.
У њој је кључао бес. Полако је грицкала кекс и испод ока га посматрала. Кад год би она узела кекс и он је узимао. Коначно је у кутији остао само један кекс. Девојка помисли:
– Е, баш ме интересује шта ће сад да уради?!
Човек узе последњи кекс и подели га на два дела!
– Ово је заиста превише!!! – помисли девојка.
Гневно покупи своје ствари и изађе из чекаонице. После петнаестак минута позваше путнике за њен лет. Отворила је ташну да у њу стави књигу. У ташни угледа кутију кекса, нетакнуту.
Постидела се што се глупо понашала и љутила на господина који је без нервозе, надменог или грубог понашања, поделио са њом и свој последњи кекс. Тај господин, кога сигурно никада више неће срести, нити ће моћи да га замоли за опроштај, показао јој је како треба човек да се понаша: смирено и са разумевањем. Схватила је да је она, уствари, само због своје повређене сујете, осећала толики бес.
Пре него што нешто брзоплето закључимо и почнемо да мислимо лоше о неком или нечему, најпре се смиримо и размислимо.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић