;

Јединица

Датум : 15.10.2012.

Број :

Саша је данас добио јединицу. Сјајна и црвена стоји на сред странице и као да му се руга.
– Ау, шта ће сад да буде? – уздисао је Саша док је свеску стављао у ранац.
Још синоћ је уверавао маму како добро учи. А тата ће га у недељу повести на утакмицу ако добије добру оцену.
Из тих мисли трже га глас:
– Шта ти је Саша, зар си се због јединице тако снуждио? Исцепај тај лист из свеске и готово! – саветовао
га је Данко, друг из разреда.
– Како да исцепам, имам ту и друге оцене?
– Па, шта онда… те добре оцене
препиши на нову страницу.
– Али ту је и учитељичин потпис! – И њега можеш да препишеш. Ја тако увек радим кад добијем лошу оцену. Ако хоћеш, могу да ти помогнем.
У Сашиним очима заискри нада.
– Стварно, ти то можеш?
– Па, наравно да могу. Ех, колико
сам пута ја то радио. Само, за то си ми дужан десет сличица за албум. Донеси их сутра у школу.
– Хоћу, не брини ништа, донећу ти – рече Саша и пружи свеску свом другару.
И док је искусни Данко са лакоћом фалсификовао учитељичин потпис, неки унутрашњи глас је опомињао Сашу да није добро то што раде. Али, поглед на страницу без јединице брзо отера тај глас и Саша оде кући сав срећан.
Родитељи су били задовољни његовим успехом, Данко се радовао добијеним сличицама за албум, а Саша је приљежно учио математику и молио се Богу да што пре поправи ону јединицу. То се убрзо и десило и Саша је почео да заборавља немио догађај.
Једног дана у њихово одељење дође вероучитељица из оближње цркве*. Саша ју је виђао на Литургији, звала се Лена. Разговарали су о Богу, о вери, о цркви. На крају часа учитељица се захвали вероучитељици и рече:
– И ми у одељењу имамо верујућег ђака, то је наш Саша. Он је јако добар, прави је хришћанин.
Саши заигра срце. Био је веома срећан.
– Он хришћанин!? Ма, какав је он хришћанин!? – викну Данко.
– Данко, шта то причаш… како те није срамота?! – изненади се учитељица.
– Зашто мене…њега треба да буде срамота! – узвикну Данко и подиже лист који је исцепао из Сашине свеске. Јединица се јасно видела.
У разреду завлада тишина.
– Мене је срамота због тебе Саша,
– рече учитељица. Саша заплака.
– Ја сам крив…нећу никад више! – зграби торбу и истрча у двориште.
Лена потрча за њим.
– Стани, Саша… разумем да ти је тешко. Нико се не диви „подвигу” твога друга, али су сви разочарани због твог поступка.
– Шта сад да радим? Да ли ће ми Христос опростити моју глупост? – кроз сузе упита Саша.
– Наравно да хоће. Тражи од Њега опроштај, затим и родитељима све признај.
У недељу на Литургији Лена угледа Сашу у реду за исповест. Насмешила се, јер је добро знала шта ће он испричати свештенику.

Елена Чепилка
Са руског превела и за Звонце прилагодила Јагода Милета
Илустровала: Сара Илић

* У Русији још увек није уведене веронаука у школе, верска се настава изводи у црквама

Претходна страна
Насловна страна новог броја