[1]Последњи дан у кампу и надолазећи растанак, уз песму, загрљај и коју сузу девета генерација учесника пројекта „Стопама наших предака“ припрема кофере и поспрема спаваонице. Осећање радости и сете се меша са поспаношћу и промуклим гласом од претходне ноћи проведене у песми и разговорима. Као првог дана, формиран је ланац за пренос ствари, овог пута од кампа до аутобуса. Он сада јечи од заједништва и уиграности екипе, јер је повезаност његових карика после 15 дана заједничког живота једнолитна, као један организам.
Полазак је био након ручка, те су око 16 часова полазници већ били на трајекту од Керкире ка Игуменици. По приспећу у луку, ауто-путем ”Игнатиа одос” настављено је уз повремена стајања ка граничном прелазу Евзони.
По уласку у Србију у раним јутарњим сатима од Врања па до Београда стајало се како би поједине учеснике сви заједно испратили. Ти растанци су трајали ван сваког протокола уз изливе искрених емоција свих јер су испраћали једног од чланова сада своје-заједничке крфске породице. На тим привременим растанцима могла су се чути међусобна обећања учесника да ће се ускоро срести и свакако остати у готово свакодневном контакту.
[2]
[3] 
[4] 
[5] 
[6] 
[7] 
[8] [1] 
[9] 
[10] 
[11] 
[12] 
[13] 
[14] 
[15] 
[16] 
[17]
Доласком у Београд, опрхвати јаким емоцијама, пуни утисака сви су полетели својим родитељима у загрљај и већ са врата аутобуса почели да препричавају догодовштине са кампа.
Два аутобуса, осамдесет различитих карактера, а једно срце и једно острво које их повезује до краја
живота, то их чини више него пријатељима – ово је сада девета коцкица у низу велике пазле крфске породице Светосавског звонца.
—
Фото галерија [18]
—
Пријатељ пројекта:
[19] 
[20]
Пројекат подржали:
[21] 
[22] 
[23]
[24]
[25]
[26]
[27]
[28] 
[29]
[30]
[31]
[32]
[33]
[34]
[35] 
[36] 
[37] 
[38]
[39]
[40]
[41]
[42]
[43]
[44]