2010 мај Archive - Светосавско Звонце

Наставак сарадње ”Звонца” и локалних самоуправа

Датум: 21.05.2010.

Иако многи стручњаци ову годину називају кризном, локалне самоуправе општина: Апатин, Оџаци и Бачка Паланка у ионако рестриктивном и умањеном буџету изнашле су снаге и обезбедиле средства за наставак сарадње и реализацију заједничке мисије са ”Звонцем”. Више

Број 04/2010

Секција: Изабрани

Датум: 17.05.2010.

Број: 04-2010

04-2010

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

Секција: Број

Датум: 17.05.2010.

Број: 04-2010

vasilije Понекад велике праведнике и подвижнике Господ прослави још за живота. Тако је било у 16. веку са Светим Василијем Острошким.

Рођен је у Попову Селу у Херцеговини, „од родитеља простих, но благочестивих” (В. Николај), првим, нејаким корацима, кренуо је ка Цркви Божјој. Замонашен је у Требињском храму Успенија Богородице. Више

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ И МЕДВЕД

Секција: Број

Датум: 17.05.2010.

Број: 04-2010

Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.

Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.

Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:

– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!

Медвед се послушно окрену и оде у шуму.

Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.

Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.

После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.

Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.

Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.

Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.

Илустровала Љиљана Димитријевић

medved Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено. Више

МАГАРАЦ КОЈИ ЈЕ ЗГРЕШИО

Секција: Број

Датум: 17.05.2010.

Број: 04-2010

У своме оку не виде балван, а у туђем виде трун

Лав, леопард, хијена и магарац састаше се једном да поразговарају о томе како им је тежак живот. Година је била сушна, па су једва успевали да нађу мало хране.

– Зашто ли је дошло до овога? – понављали су по ко зна који пут.

– Мора бити да је неко од нас згрешио јер нас Бог иначе не би овако казнио – рече једно од њих.

– Како би било да исповедимо своје грехе и да се покајемо? – одговори други.

Сви пристадоше на то, и лав проговори:

– Ох, ја сам учинио тежак грех. Срео сам недавно близу села једног младог бика, сачекао сам га у заседи и појео га.

Остале животиње погледаше лава, од кога су зазирале због његове снаге, па одмахнуше главом.

– Не, не – побунише се сложно – то није никакав грех!

Онда рече леопард: – Ах, и ја сам ужасно згрешио. Наишао

сам у долини на једну козу која се била изгубила од свога стада, ухватио сам је и прождрао.

Животиње погледаше леопарда, чијим су се ловачким способностима необично дивиле, и одговорише одлучно:

– Не, не, то није никакав грех! Тада узе реч хијена:

– Страшан сам грех учинила. Ушуњала сам се једном у село и ухватила пиле, па сам га однела и појела.

– Не, не – рекоше остали.

– То није грех. Најзад рече магарац:

– Мој газда, терајући ме једном путем, срео је неког пријатеља и застао да поразговара с њим. Док су они причали, ја сам пришао ивици пута и чупнуо две–три травке.

Све животиње погледаше магарца, према коме нико није oceћao страхопоштовање нити дивљење. Један часак владала је тишина, а онда сви тужно заклимаше главом и рекоше:

– Е, то је грех! Да, да, то је тежак грех! Ти си крив за све наше муке и невоље!

На то се лав, леопард и хијена бацише на магарца и растргоше га.

Етиопска народна басна Илустровала Љиљана Димитријевић

У своме оку не виде балван, а у туђем виде трун

magarac Лав, леопард, хијена и магарац састаше се једном да поразговарају о томе како им је тежак живот. Година је била сушна, па су једва успевали да нађу мало хране.

– Зашто ли је дошло до овога? – понављали су по ко зна који пут.

– Мора бити да је неко од нас згрешио јер нас Бог иначе не би овако казнио – рече једно од њих.

– Како би било да исповедимо своје грехе и да се покајемо? – одговори други. Више