- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Светих Четрдесет Мученика Севастијстих

Светих Четрдесет Мученика Севастијстих, који били су војници римског цара Ликинија. Кад
су настали прогони хришћана 320 године, њих четрдесет није хтело да се одрекне Христа.
Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, Кандид, рекао:
„Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.”
Тада је војвода Агриколија наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агриколија и разбио му зубе.
После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике баце у залеђено језеро. Да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али је на прагу купатила умро.
Ноћу се са неба спустила необична светлост, која је загрејала воду око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише 39 венаца. Један од стражара, који је гледао то чудо, објавио је свима да је и он Хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац.
Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агриколија решили да их погубе.
Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

40mucenikaСветих Четрдесет Мученика Севастијстих, који били су војници римског цара Ликинија. Кад су настали прогони хришћана 320 године, њих четрдесет није хтело да се одрекне Христа.

Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, Кандид, рекао:

„Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега.”

Тада је војвода Агриколија наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агриколија и разбио му зубе.

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике баце у залеђено језеро. Да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али је на прагу купатила умро.

Ноћу се са неба спустила необична светлост, која је загрејала воду око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише 39 венаца. Један од стражара, који је гледао то чудо, објавио је свима да је и он Хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац.

Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агриколија решили да их погубе.

Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.