- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Погача

pogaca1Тешко је сиротињи зими. Огрева и одеће тек колико да се не посмрзавају, а хране таман да не умру од глади.

pogaca2Сиротој удовици са седморицом синова, мучно су пролазили гладни дани. Старији дечаци су помагали колико су могли, сакупљали дрва, сређивали кућу, чували млађу браћу, док је мајка радила у кућама имућних сељана. Плаћали су је тако што би јој дали мало хране и брашна од којег је она месила хлепчиће својој деци. Никада није имала довољно брашна да им умеси велики хлеб.
Приближавао се Божић, мајка је радила код неке веома богате, али шкрте газдарице. Ћутала је, радила неуморно и трпела сва могућа понижења, само да би деци обезбедила бар пристојан ручак за Божић. На Бадњи дан газдарица је стално нешто извољевала. Од ране зоре сирота жена је прала прозоре, истресала простирке, месила хлеб, пекла колаче, кувала разна укусна јела. Иако је посртала од глади и умора, није мислила на себе, него на своју дечицу и да ли ће имати шта да им да за јело кад се навече врати кући.
Кад је пред мрак завршила све послове, газдарица јој је дала само три прегршти брашна и један сноп лозовог прућа да може да испече малу погачу. Сирота мајка је ћутке примила ту бедну плату и пожурила кућа да деци умеси погачу. Осим те погаче, они за јело ништа друго нису имали.
pogaca3Кад је дошла кући, дечаци су брзо заложили ватру, мајка је умесила погачу и ставила је испод сача да се пече. Једва су дочекали да се испече. Кад се испекла, ставили су да се охлади. Деца су погачу гутала очима, а диван мирис осећао се до другог краја села. Таман су се спремали да седну за трпезу, кад неко закуца на врата.
Мајка отвори и виде краљевог гласника и неколико гардиста. Сиротица се уплаши, али јој гласник рече:
– Не бој се добра жено. Саслушај шта имам да ти кажем: најмлађи син нашег краља тешко је болестан. Ништа не може да једе и већ је на умору. Долазили су сви лекари из нашег и свих суседних краљевства, али му лека нису нашли. Јуче му је један старац дао чудесну куглу у којој може да види и омирише сва јела која се на свету кувају, и да одабере оно које жели. Краљевић је прегледао, и једино што је пожелео и што би могло да га спаси, је ваша погача. Кад му је она замирисала, он се слабо осмехнуо и рекао да само та погача може да га излечи.
Добра жена помисли најпре на своју гладну децу, али њено материнско срце није могло да поднесе да болесни дечак пати. Узе погачу и даде је гласнику. Гласник не хтеде да прими погачу, него јој рече да су мудраци казали да ће јело имати лековито дејство само ако је од свег срца дато, и ако га онај ко га је спремао лично донесе и преда.
Мајка позва дечицу, исприча им шта јој је краљев гласник рекао и упита их шта они мисле. Дечаци, иако су били страховито гладни, рекоше да треба да однесу погачу, како би се болесни краљевић излечио. Мајка са децом уђе у краљевску кочију и кренуше ка дворцу.
Успут је погача дивно мирисала. Деца су била на великом искушењу. Свако од њих је пожелео да одломи бар мрвичак, али су се уздржали, иако их је глад мучила. Жеља да помогну болесном дечаку била је јача.
Чим су стигли, одмах су их увели код краља, који их је лично отпратио у болесникову собу. Сиротани су ишли из одаје у одају, дивећи се сјају какав ни у сну нису видели. Чудили су се свему, али их је највише зачудило то што је краљ рекао да његов син ништа од најукуснијих јела на свету не може да једе. Мислили су како би њима добро дошло неко сасвим обично јело и мало хлеба.
Кад су ушли у принчеву одају, видели су на постељи дечака увелог као јесењи лист. Са муком је отворио очи кад је осетио мирис погаче. Сиротица је пришла и пружила му погачу. Болесни принц је одломио једно парченце и појео га. Одмах су му очи засијале, потом је узео још једно, па још једно, док није појао целу погачу. Тада му се вратила боја у образе и он устаде из постеље.
Краљ и краљица су плакали од среће, а принчеви и принцезе, старија браћа и сестре малог болесника, повели су дечаке и њихову мајку у свечану дворану.
Тамо су били постављени дугачки столови, а на њима најразноврснија јела, колачи и воће у скупоценим посудама. Позвали су госте за сто. Сиромашне дечаке није требало много наговарати да једу. Прекрстили су се пре него што су сели и слатко се, први пут у животу, најели. Потом су сви заједно прославили Бадње вече, и преломили краљевску погачу, онако како је у том краљевству био обичај.
Дошло је време даривања. Мајка и дечаци су се само погледали, али им је краљ рекао да су они већ дали највећи дар. Ове благе, свете ноћи, када је свету најављено спасење кроз рођење Богомладенца Христа, они су показали да су прави хришћани, који су због љубави према ближњему поднели велику жртву, одрекавши се последњег залогаја.
Краљ нареди да се из краљевске ризнице донесу млин, сноп жита и сито. То нису били обични предмети, сноп жита се није трошио, што је више зрна сипано у млин, то је класје било све бујније, пуно нових зрна. Млин је стално млео зрневље у најфиније брашно, а сито је само просејавало.
Убрзо се стање у кући сиротана поправило. Почели су да праве хлеб и пеку колаче и постали су најпознатији пекари у целом крају. Дечаци су помагали својој вредној и пожртвованој мајци. Ови племенити људи нису заборавили како је живети у беди. Нахранили би сваког сиромаха који је на њихова врата дошао, а торбу му напунили хлебом и колачима. Помагали су и своје суседе, а на краљевском двору су сваке године на Божић били полаженици и најдражи гости.

Према причи Паоле Карара Ламброзо за „Светосавско звонце” препричала и прилагодила Р. М.
Илустровала Љиљана Димитријевић