- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Повест о љубави

Два тешко болесна човека, лежала су у болничкој соби. Један од њих је због терапије свакога дана седео по неколико сати на кревету, који је био поред прозора.
Други болесник није уопште могао да устаје, нити да покреће главу, зато је стално лежао на леђима. Могао је да гледа само у плафон. Два друга у невољи, по цео дан су причали о својим породицама, кући, послу, где су били у војсци, а где на одмору.
Свакога дана је човек који је седео на кревету, описивао другу шта види кроз прозор. Најлепши део дана непокретном човеку био је кад му његов пријатељ прича шта види кроз прозор. Тада је заборављао и болест и болове.
Човек који је седао на кревету имао је мек, умирујући глас и диван дар приповедања. Сликовито је описивао лабудове у језеру, децу која су пуштала папирне чамце, младе парове који загрљени шетају поред језера. Описивао је цвеће свих боја и сенке гранатог дрвећа раскошних крошњи. Док је човек причао, његов непокретни друг је затварао очи и чинило му се да је напољу, на сунцу, поред језера, да удише пуним плућима мирис цвећа.
Тако су пролазили дани, недеље, месеци. Једног јутра, док је непомични човек спавао, сестра је негде одвела човека који је причао.
Непокретни болесник је после неколико дана замолио да му кревет преместе до прозора. Било му је мало боље и могао је да се придигне и гледа чудесни свет изван болничких зидова. Сестре су преместиле кревет и помогле му да се удобно смести. Са великим напором се подигао и после дуго времена могао је да кроз ужива у лепотама природе. Погледао је кроз прозор и угледао празан зид.
Болесник је питао сестру кроз који је прозор гледао његов пријатељ, који му је тако лепо описивао спољни свет.
Сестра је одговорила да је његов пријатељ био слеп и није могао да види зид испред прозора.
– Можда је хтео да вас усрећи и олакша вам тешке дане непокретног лежања – рекла је сестра.
Неизмерна срећа лежи у усрећивању других, без обзира на наше услове. Подељена туга се преполови, а срећа удвостручује.
Ако желиш да знаш колико си богат, преброј колико имаш онога што се никаквим новцем не може купити.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић

povestДва тешко болесна човека, лежала су у болничкој соби. Један од њих је због терапије свакога дана седео по неколико сати на кревету, који је био поред прозора.

Други болесник није уопште могао да устаје, нити да покреће главу, зато је стално лежао на леђима. Могао је да гледа само у плафон. Два друга у невољи, по цео дан су причали о својим породицама, кући, послу, где су били у војсци, а где на одмору.

Свакога дана је човек који је седео на кревету, описивао другу шта види кроз прозор. Најлепши део дана непокретном човеку био је кад му његов пријатељ прича шта види кроз прозор. Тада је заборављао и болест и болове.

Човек који је седао на кревету имао је мек, умирујући глас и диван дар приповедања. Сликовито је описивао лабудове у језеру, децу која су пуштала папирне чамце, младе парове који загрљени шетају поред језера. Описивао је цвеће свих боја и сенке гранатог дрвећа раскошних крошњи. Док је човек причао, његов непокретни друг је затварао очи и чинило му се да је напољу, на сунцу, поред језера, да удише пуним плућима мирис цвећа.

Тако су пролазили дани, недеље, месеци. Једног јутра, док је непомични човек спавао, сестра је негде одвела човека који је причао.

Непокретни болесник је после неколико дана замолио да му кревет преместе до прозора. Било му је мало боље и могао је да се придигне и гледа чудесни свет изван болничких зидова. Сестре су преместиле кревет и помогле му да се удобно смести. Са великим напором се подигао и после дуго времена могао је да кроз ужива у лепотама природе. Погледао је кроз прозор и угледао празан зид.

Болесник је питао сестру кроз који је прозор гледао његов пријатељ, који му је тако лепо описивао спољни свет.

Сестра је одговорила да је његов пријатељ био слеп и није могао да види зид испред прозора.

– Можда је хтео да вас усрећи и олакша вам тешке дане непокретног лежања – рекла је сестра.

Неизмерна срећа лежи у усрећивању других, без обзира на наше услове. Подељена туга се преполови, а срећа удвостручује.

Ако желиш да знаш колико си богат, преброј колико имаш онога што се никаквим новцем не може купити.

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић