- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Како се крстимо?

С вако од нас мора знати да састављена три прста десне руке символишу Свету Тројицу: Бога
Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. И још, да стављањем та три прста на чело своје, праћено речима У
име Оца, захваљујемо Оцу што нас је створио, и молимо Му се да просвети ум наш да би испунили вољу Његову; док стављањем та иста три прста на груди, говорећи И Сина, помињемо друго лице Свете Тројице, и молимо да нам ојача вољу како би могли истрајати у свему што је добро; и на крају, дотичући десно и лево раме, призивамо треће лице Свете Тројице, и молимо се да нам Свемогући Творац подари и телесне снаге да ревнујемо и радимо само оно што је целисходно и Богу угодно.
Ми, дакле, крсним знаком нарочито
изражавамо: веру у Пресвету Тројицу, и поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа Који нас је спасао својим страдањем на Крсту. Према томе, осењујући се крсним знаком, ми стављамо печат Христов на себе. А стављањем тог печата, обавезујемо се да свагда исповедамо Христа, испуњавајући Његове заповести и чинећи што је по његовој вољи.
Исто тако, морамо знати да тај крсни знак, којим треба да се почиње и завршава свака молитва и сваки посао, представља оно знамење на којем је разапет Господ и Спаситељ наш Исус Христос; и то ради нас људи и ради нашега спасења.
…Сваки онај који себе сматра припадником Цркве и моли се Богу, а не води рачуна како ће се прекрстити, личи на жедног путника који, путујући кроз безводне крајеве, једва успева да пронађе један изворчић и пожури да утоли своју жеђ; а кад тамо, до воде је дубоко и не може је дохватити. Или на прозеблог сиромаха који на цичи-зими некако скупи мало сувих дрва, и све их лепо намести како ће што пре планути; али нема чиме да их потпали. Или пак на архитекту који зида огроман солитер пре него што добро постави и осигура фундамент огромне грађевине.
Може ли угасити жеђ путник који није у стању да дође до воде?
– Не може! Може ли се огрејати прозебли сиро-
мах који нема чиме да потпали ватру, иако седи поред гомилице дрва?
– Не може! Може ли се одржати солитер чи-
ји темељи нису добро постављени и осигурани?
– Не може!
Дакле, одговор је увек исти:
– Не може!
У реду. С тим смо начисто! А да ли ће Господ услишити молитву крштеног Србина који се крсти неправилно, механички, или накарадно, не мислећи у том моменту о значају крсног знака и часног и животворног Крста уопште?
– Неће! Сигурно неће!
Ето, то је разлог што наше „Светосавско звонце”* у сваком новом броју понавља исти чланак са фотографијом Мала Милица се крсти, као стални мементо који нас подсећа на оно што не смемо заборавити.
Протојереј – ставрофор Милан Д. Јанковић, Саборна црква у Београду 1970. из књиге НА ПУТУ (црквене проповеди), Нова искра, Београд 1997.
* Реч је о Светосавском звонцу” из седамдесетих година

krstiСвако од нас мора знати да састављена три прста десне руке символишу Свету Тројицу: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога.

И још, да стављањем та три прста на чело своје, праћено речима У име Оца, захваљујемо Оцу што нас је створио, и молимо Му се да просвети ум наш да би испунили вољу Његову; док стављањем та иста три прста на груди, говорећи И Сина, помињемо друго лице Свете Тројице, и молимо да нам ојача вољу како би могли истрајати у свему што је добро; и на крају, дотичући десно и лево раме, призивамо треће лице Свете Тројице, и молимо се да нам Свемогући Творац подари и телесне снаге да ревнујемо и радимо само оно што је целисходно и Богу угодно.

Ми, дакле, крсним знаком нарочито изражавамо: веру у Пресвету Тројицу, и поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа Који нас је спасао својим страдањем на Крсту. Према томе, осењујући се крсним знаком, ми стављамо печат Христов на себе. А стављањем тог печата, обавезујемо се да свагда исповедамо Христа, испуњавајући Његове заповести и чинећи што је по његовој вољи.

Исто тако, морамо знати да тај крсни знак, којим треба да се почиње и завршава свака молитва и сваки посао, представља оно знамење на којем је разапет Господ и Спаситељ наш Исус Христос; и то ради нас људи и ради нашега спасења.

…Сваки онај који себе сматра припадником Цркве и моли се Богу, а не води рачуна како ће се прекрстити, личи на жедног путника који, путујући кроз безводне крајеве, једва успева да пронађе један изворчић и пожури да утоли своју жеђ; а кад тамо, до воде је дубоко и не може је дохватити. Или на прозеблог сиромаха који на цичи-зими некако скупи мало сувих дрва, и све их лепо намести како ће што пре планути; али нема чиме да их потпали. Или пак на архитекту који зида огроман солитер пре него што добро постави и осигура фундамент огромне грађевине.

Може ли угасити жеђ путник који није у стању да дође до воде?

– Не може! Може ли се огрејати прозебли сиро-

мах који нема чиме да потпали ватру, иако седи поред гомилице дрва?

– Не може! Може ли се одржати солитер чи-

ји темељи нису добро постављени и осигурани?

– Не може!

Дакле, одговор је увек исти:

– Не може!

У реду. С тим смо начисто! А да ли ће Господ услишити молитву крштеног Србина који се крсти неправилно, механички, или накарадно, не мислећи у том моменту о значају крсног знака и часног и животворног Крста уопште?

– Неће! Сигурно неће!

Ето, то је разлог што наше „Светосавско звонце”* у сваком новом броју понавља исти чланак са фотографијом Мала Милица се крсти, као стални мементо који нас подсећа на оно што не смемо заборавити.

Протојереј – ставрофор Милан Д. Јанковић,
Саборна црква у Београду 1970. из књиге
НА ПУТУ (црквене проповеди),
Нова искра, Београд 1997.

* Реч је о Светосавском звонцу” из седамдесетих година