- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Ваше стваралаштво

Ваше стваралаштво
ТРОЈЕРУЧИЦА
Три ручице Мајко имаш грлиш, љубиш народ свој, топлином нас обасјаваш и ја увек бићу Твој.
Нек’ Ти златна рука буде она што је од сребра. Помоћнице, загреј народ, Србија је озебла!
Ненад Ракић, ОШ „Р. Михаиловић”Бањани
ЧАСТ
Иза својих дела увек чврсто стојим, Верујем у правду и ње се не бојим. Част и поштење врлине су праве Штета што их људи често забораве. Свој образ ни због чега упрљати нећу Јер слава и богатство не доносе срећу. Покољењу своме оставићу часно име Нека следи мој пут и поносе се тиме.
Слађан Јанићијевић 7. р. ОШ„Доситеј Обрадовић” Свође
ПОМИЛУЈ МЕ ТАТА
На леђима носиш темељ куће. У очима топлим рађа се мир и тишина. На руке би смели лептири да слете и птице мајчице младунце угнезде. Јер, руке ти миришу на тамјан и хлеб врућ. А грубе шаке никада не прете.
Помилуј ме, тата, у прохладно вече, па иако више баш и нисам мали. Нека твоје речи, попут печата на моје срце легну. Па затим за косу ме чупни – шта ће да ми фали? Од твога осмеха топла кућа сија, без тебе би, хладна зајецала тамом.
Смешиш се, тата, лепше од целог света. Од твога осмеха растапам се и ја. Живи, молим те, три стотине лета заједно са мном, секом и мамом.
Помилуј ме, тата, у сунчане зоре, па кад се тргнем и упитам: „Ко је?“ видећу очи што љубављу горе и дан ће ми личити на осме-
хе твоје.
Макарије Топаловић 6/6 ОШ „Вук Караџић” Берановац, Краљево
ЉУДСКОШЋУ СЕ ПРОЗОР НА ЧОВЕКУ ОТВАРА
Двадесет седмог јануара умилним гласом звоне звона београдских цркава и та музика одзвања у мени. Затварам очи и видим дечака у старом граду Расу. Затим видим шеснаестогодишњака који стиже кишне вечери у светогорски манастир. Тај момак постаје монах Сава, затим просветитељ, па светац.
Чујем глас који ми говори да отворим очи, и ја то чиним. Његов глас ме учи да гледам више од појавног облика ствари; да видим суштину. Учи ме да сваки каменчић има смисао свога постојања и да тај смисао треба да поштујем; да пронађем оно духовно у себи и око себе. А то духовно је љубав према ближњима, саосећање са болеснима, радост са радоснима, жеђ за знањем које оплемењује свако биће. Учи ме да иза нас остају трагови у душама других људи, а не само трагови у песку.
Затварам очи. Музика умилна и даље звони. Срећна сам; док год буду звонила,
на правом сам путу.
Милица Андрић 7/3 ОШ „Старина Новак” Београд
ПРИЧА О ДВА ДОБРА АНЂЕЛА
Било је то давне 1996. године, када је Бог на Земљу послао једног свог доброг, тада младог, анђела, да ме роди. Тај анђео је био диван, увек ме је мазио, пазио, чувао од ђавола. Живео је самном, делили смо и добро и зло, и тугу и радост, и разне проблеме. Љутили смо се једно на друго, свађали … Али у мојој осмој или деветој години, не сећам се тачно, поред мене се појавио још један диван, добар анђео који није баш био као онај први, јер није живео самном и није имао могућности да стално буде поред мене, али ме је пуно волео као и онај први.
Године су пролазиле, а ја сам расла … расла. Али ето дошао је и тај, ружан дан, 15. јануар 2007. године, када је Бог, позвао мог првог, доброг и младог анђела, кога сам највише волела, да се врати њему, јер је „доста” био на Земљи. Грозно сам се тада осећала јер је мој најбољи анђео морао да се врати у Рај.
Плакала сам, плакала, и сузе ронила, али сам на уму имала да је тај мој анђео увек самном, само што га не видим. Тада, када се мој први анђео вратио у Рај, овај други га је заменио. Јесте да није живео самном, и не живи, али се опет бринуо о мени, пазио на мене, понекад ме помазио, ретко кад се наљутио на мене, а што је најважније, још више ме волео и воли ме… Сада је онај први анђео и даље у Рају, али ја зато чврсто чувам овог другог доброг анђела на Земљи и не дам му да иде. Тај други анђео ће, даће Бог, бити још дуго, дуго самном овде на земљи.
После ове приче сам Богу захвална, што ми је подарио своја два предивна анђела. Особа која овде представља првог анђела је моја мама која је умрла, као „анђео одлетела”, а други је моја наставница веронауке, која ми је као мајка и коју пуно волим и „чврсто” је држим и „чувам” на Земљи.
Милица Томић 7/1 ОШ „Бранко Радичевић” Батајница
ХРИСТОС ЈЕ ВАСКРСАО!
Христово васкрсење наше је спасење. Христово васкрсење наше је помирење. Христово васкрсење наше је искушење. Христово васкрсење наше је смирење. Христос Васкрс – Ваистину Васкрс!
Наталија Кресовић 3/3 ОШ „Светозар Милетић” Земун
ЗОЧИШТЕ
Скривен у подножју планине, У густој шуми на домак Ораховца, Ту су многобројне ране излечене Али је он остао без свог браниоца.
Разни људи дођоше и прођоше Ал ти потпуно сам овде оста, У зла времена зли људи цркву разрушише А ти препуштен на немилост терориста. И кад је прошло тешко и болно прогонство И кад су се тешке године завршиле У манастир се вратило монашко братство, И од тог дана лепе године су наступиле.
Милан Петровић 5/1 ОШ „Светозар Марковић” Велика Хоча, Метохија
МОЛИТВА
Молитвом својом, куд год да кренеш Отвори пут ка срећи. Нека те Бог чува, мајка ће ти рећи Помоли се увек за хлеб на столу
И када си тужан, у великом болу. Молитва души мир свој даје, Јер само уз молитву људска душа траје.
Стеван Костић 3/1 ОШ „Војвода Радомир Путник” Београд
ПРОЛЕЋЕ
Прошла зима, Досадила свима. Сунце сија Баш нам прија. Зелена је трава, Баш је страва. Цвеће мирише Нема више кише. Озеленело је дрвеће Стигло нам је пролеће.
Емилија Јовановић 4. р. ОШ „Бранислав Нушић” Ратаје

ТРОЈЕРУЧИЦА

Три ручице Мајко имаш
грлиш, љубиш народ свој,
топлином нас обасјаваш
и ја увек бићу Твој.
Нек’ Ти златна рука буде
она што је од сребра.
Помоћнице, загреј народ,
Србија је озебла!

Ненад Ракић, ОШ „Р. Михаиловић”Бањани

ЧАСТ

Иза својих дела увек чврсто стојим,
Верујем у правду и ње се не бојим.
Част и поштење врлине су праве
Штета што их људи често забораве.
Свој образ ни због чега упрљати нећу
Јер слава и богатство не доносе срећу.
Покољењу своме оставићу часно име
Нека следи мој пут и поносе се тиме.

Слађан Јанићијевић 7. р. ОШ„Доситеј Обрадовић” Свође

ПОМИЛУЈ МЕ ТАТА

На леђима носиш темељ куће. У очима топлим рађа се мир и тишина. На руке би смели лептири да слете и птице мајчице младунце угнезде. Јер, руке ти миришу на тамјан и хлеб врућ. А грубе шаке никада не прете.

Помилуј ме, тата, у прохладно вече, па иако више баш и нисам мали. Нека твоје речи, попут печата на моје срце легну. Па затим за косу ме чупни – шта ће да ми фали? Од твога осмеха топла кућа сија, без тебе би, хладна зајецала тамом.

Смешиш се, тата, лепше од целог света. Од твога осмеха растапам се и ја. Живи, молим те, три стотине лета заједно са мном, секом и мамом.

Помилуј ме, тата, у сунчане зоре, па кад се тргнем и упитам: „Ко је?“ видећу очи што љубављу горе и дан ће ми личити на осмехе твоје.

Макарије Топаловић 6/6 ОШ „Вук Караџић” Берановац, Краљево

ЉУДСКОШЋУ СЕ ПРОЗОР НА ЧОВЕКУ ОТВАРА

Двадесет седмог јануара умилним гласом звоне звона београдских цркава и та музика одзвања у мени. Затварам очи и видим дечака у старом граду Расу. Затим видим шеснаестогодишњака који стиже кишне вечери у светогорски манастир. Тај момак постаје монах Сава, затим просветитељ, па светац.

Чујем глас који ми говори да отворим очи, и ја то чиним. Његов глас ме учи да гледам више од појавног облика ствари; да видим суштину. Учи ме да сваки каменчић има смисао свога постојања и да тај смисао треба да поштујем; да пронађем оно духовно у себи и око себе. А то духовно је љубав према ближњима, саосећање са болеснима, радост са радоснима, жеђ за знањем које оплемењује свако биће. Учи ме да иза нас остају трагови у душама других људи, а не само трагови у песку.

Затварам очи. Музика умилна и даље звони. Срећна сам; док год буду звонила, на правом сам путу.

Милица Андрић 7/3 ОШ „Старина Новак” Београд

ПРИЧА О ДВА ДОБРА АНЂЕЛА

Било је то давне 1996. године, када је Бог на Земљу послао једног свог доброг, тада младог, анђела, да ме роди. Тај анђео је био диван, увек ме је мазио, пазио, чувао од ђавола. Живео је самном, делили смо и добро и зло, и тугу и радост, и разне проблеме. Љутили смо се једно на друго, свађали … Али у мојој осмој или деветој години, не сећам се тачно, поред мене се појавио још један диван, добар анђео који није баш био као онај први, јер није живео самном и није имао могућности да стално буде поред мене, али ме је пуно волео као и онај први.

Године су пролазиле, а ја сам расла … расла. Али ето дошао је и тај, ружан дан, 15. јануар 2007. године, када је Бог, позвао мог првог, доброг и младог анђела, кога сам највише волела, да се врати њему, јер је „доста” био на Земљи. Грозно сам се тада осећала јер је мој најбољи анђео морао да се врати у Рај.

Плакала сам, плакала, и сузе ронила, али сам на уму имала да је тај мој анђео увек самном, само што га не видим. Тада, када се мој први анђео вратио у Рај, овај други га је заменио. Јесте да није живео самном, и не живи, али се опет бринуо о мени, пазио на мене, понекад ме помазио, ретко кад се наљутио на мене, а што је најважније, још више ме волео и воли ме… Сада је онај први анђео и даље у Рају, али ја зато чврсто чувам овог другог доброг анђела на Земљи и не дам му да иде. Тај други анђео ће, даће Бог, бити још дуго, дуго самном овде на земљи.

После ове приче сам Богу захвална, што ми је подарио своја два предивна анђела. Особа која овде представља првог анђела је моја мама која је умрла, као „анђео одлетела”, а други је моја наставница веронауке, која ми је као мајка и коју пуно волим и „чврсто” је држим и „чувам” на Земљи.

Милица Томић 7/1 ОШ „Бранко Радичевић” Батајница

ХРИСТОС ЈЕ ВАСКРСАО!

Христово васкрсење наше је спасење.
Христово васкрсење наше је помирење.
Христово васкрсење наше је искушење.
Христово васкрсење наше је смирење.
Христос Васкрс – Ваистину Васкрс!

Наталија Кресовић 3/3 ОШ „Светозар Милетић” Земун

ЗОЧИШТЕ

Скривен у подножју планине,
У густој шуми на домак Ораховца,
Ту су многобројне ране излечене
Али је он остао без свог браниоца.

Разни људи дођоше и прођоше
Ал ти потпуно сам овде оста,
У зла времена зли људи цркву разрушише
А ти препуштен на немилост терориста.
И кад је прошло тешко и болно прогонство
И кад су се тешке године завршиле
У манастир се вратило монашко братство,
И од тог дана лепе године су наступиле.

Милан Петровић 5/1 ОШ „Светозар Марковић” Велика Хоча, Метохија

МОЛИТВА

Молитвом својом, куд год да кренеш
Отвори пут ка срећи.
Нека те Бог чува, мајка ће ти рећи
Помоли се увек за хлеб на столу
И када си тужан, у великом болу.
Молитва души мир свој даје,
Јер само уз молитву људска душа траје.

Стеван Костић 3/1 ОШ „Војвода Радомир Путник” Београд

ПРОЛЕЋЕ

Прошла зима,
Досадила свима.
Сунце сија
Баш нам прија.
Зелена је трава,
Баш је страва.
Цвеће мирише
Нема више кише.
Озеленело је дрвеће
Стигло нам је пролеће.

Емилија Јовановић 4. р. ОШ „Бранислав Нушић” Ратаје