- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Болна мати

Скинуше с крста сина Њеног дивног и положише у гроб. Пречиста, препуна јада и бола, до краја издржа
материнске муке. И тада зажеле тишину и самоћу. Иако
се стараху за њу, она нежно одби све који у тузи беху с њом, па и апостола Јована и Магдалину. Остави их да теше своја срца. А она, сама самцита, пође те вечери кроз глуху самоћу жалосном дому свом.
Читава земља као да још дрхташе због недавног страшног догађаја: маслине, извијене трагичном олујом без престанка стресаху суво лишће. Разбарушена копрена облака оловне боје заклањаше далеке и бледе врхове брегова, где се залазак сунца расипао у црвенилу.
Пречиста се у страху питала, како ће Бог икада опростити људима кривицу, која је тако велика да и сама природа у узбуђењу и побуни, са неба и из земље избацује срџбу. А недалеко, усред свега тога, голуб, птица мира и љубави, немо је тужио…
И, одједном, на стази пред собом, Пречиста опази да долази нека жена. Од старости превијено јој тело, наборано лице и тужни поглед, изгледаху тако, да Пречиста кроз свој бол наслути у тој души тужну сестру. Пречиста нежно ослови непознату. Жена, кршећи руке, машући главом, а гласом што срце цепа, уздржљиво одговори:
„Ах, жено, иди својим путем, и пусти да ми горке сузе потоком и даље теку. Ја сам најнесрећнија мати од свију матера!”
Болна Мати заустави је једним покретом… Зар овде на земљи може бити веће муке од њене? Чијег сина би могла постићи тежа судбина? Хтеде дознати име те жене.
Непозната задрхта. Уморне, запаљене очи гледаху унезверено. Беше у страху и стрепњи. Дах јој заста, не чује се… Тада промуца:
„Ја сам… мати… Јудина”.
Тада задрхта и Пречиста, па савладана великим болом који доживе, осети у срцу како вапије за милост…
Нежно усправи жену и у сестринском заносу спусти на њу своје усне. Тај пољубац, силом неке неисказане тајне, искупљиваше други један пољубац – онај Јудин из Гетсиманије.
За то време, голуб, птица мира и љубави, немо је тужио…
М. С. Лучић
Илустровала Сара Илић

judina-majkaСкинуше с крста сина Њеног дивног и положише у гроб. Пречиста, препуна јада и бола, до краја издржа материнске муке.

И тада зажеле тишину и самоћу. Иако се стараху за њу, она нежно одби све који у тузи беху с њом, па и апостола Јована и Магдалину. Остави их да теше своја срца. А она, сама самцита, пође те вечери кроз глуху самоћу жалосном дому свом.

Читава земља као да још дрхташе због недавног страшног догађаја: маслине, извијене трагичном олујом без престанка стресаху суво лишће. Разбарушена копрена облака оловне боје заклањаше далеке и бледе врхове брегова, где се залазак сунца расипао у црвенилу.

Пречиста се у страху питала, како ће Бог икада опростити људима кривицу, која је тако велика да и сама природа у узбуђењу и побуни, са неба и из земље избацује срџбу. А недалеко, усред свега тога, голуб, птица мира и љубави, немо је тужио…

И, одједном, на стази пред собом, Пречиста опази да долази нека жена. Од старости превијено јој тело, наборано лице и тужни поглед, изгледаху тако, да Пречиста кроз свој бол наслути у тој души тужну сестру. Пречиста нежно ослови непознату. Жена, кршећи руке, машући главом, а гласом што срце цепа, уздржљиво одговори:

„Ах, жено, иди својим путем, и пусти да ми горке сузе потоком и даље теку. Ја сам најнесрећнија мати од свију матера!”

Болна Мати заустави је једним покретом… Зар овде на земљи може бити веће муке од њене? Чијег сина би могла постићи тежа судбина? Хтеде дознати име те жене.

Непозната задрхта. Уморне, запаљене очи гледаху унезверено. Беше у страху и стрепњи. Дах јој заста, не чује се… Тада промуца:

„Ја сам… мати… Јудина”.

Тада задрхта и Пречиста, па савладана великим болом који доживе, осети у срцу како вапије за милост…

Нежно усправи жену и у сестринском заносу спусти на њу своје усне. Тај пољубац, силом неке неисказане тајне, искупљиваше други један пољубац – онај Јудин из Гетсиманије.

За то време, голуб, птица мира и љубави, немо је тужио…

М. С. Лучић
Илустровала Сара Илић